Skip to content

Reč o beogradskom taksi prevozu

June 23, 2014

Ukoliko vam je i i posle prethodnog Telegrafovog teksta o preskupom taksiju u Beogradu ostalo nejasno zašto je preskup, odgovor je jasan – nisu krivi ni „divljaci“ ni platežna moć, već legalizovani taksi karteli.

Image

Šta se dešava sa taksi prevozom u Beogradu? Međusobna sprega taksi udruženja povezanih sa svakom gradskom vlašću učinila je da taksi plaćamo ovoliko koliko plaćamo. Plastično predstavljeno, pojavilo se nekoliko huligana sa svojom ekipom, međusobno su se dogovorili i, pod pretnjom batinama, naterali kućne savete svih zgrada u kraju da propišu cenu iznajmljivanja basket terena, ali i da zabrane izgradnju novih terena. Zbog tih huligana kojima je data legalna moć, pošteni momci iz kraja mogu da biraju – da pređu na sport koji ne vole, da plaćaju huliganima besmisleno mnogo ili da odu u drugi kraj na basket. Jedina razlika između ove situacije i taksi kartela je u tome što se svačija potreba za taksijem ograničava na granice grada u kom živimo ili radimo, pa ne možemo da odemo u „drugi kraj“.

Svaka ekonomska aktivnost ljudi zasnovana je na tome šta nekome treba i da li neko drugi može to nešto da mu ponudi. Vrednost toga što se traži i nudi izražava se cenom koja je predmet dogovora prodavca i kupca. Kada se neko (po pravilu izvršna vlast) umeša u odnose između ljudi, za potrošača usluga postaje skuplja i nekvalitetnija, a za prodavca usluge postaje teže da se time bavi.

Upravo to se dešava sa beogradskim taksi tržištem – cena je ograničena i jezivo visoka, broj licenci ograničen na 5000, a „huligani“ nisu dužni čak ni da izdaju račune. U takvom ambijentu, od 2003-2010. cena taksi usluga je skočila za 130% uz konstantan porast broja „divljaka“. Da se razumemo, „divljaci“ su neuporedivo manji divljaci od taksi kartela – oni su samo posledica zatvorenog sistema u kojem Grad ne dozvoljava licenciranje svakome ko ispuni uobičajene standarde. Oni su, dakle, odgovor na potrebu Beograđana da imaju jeftiniju uslugu. Da li bi, u priči iz kraja, trebalo da krivimo one koji grade ilegalne terene ili kače table na zidove garaža? Ne.

Koji je način da se prevaziđe činjenica da je u Beogradu taksi jedva malo skuplji nego na Menhetnu? Za početak – liberalizacija. Iskustva iz Zagreba, koji je takođe imao rigidno tržište, pokazuju da je, nakon ukidanja minimalne cene starta i kilometra, taksi prevoz u 4 godine postao gotovo upola jeftiniji uprkos obavezi izdavanja računa. Osim ukidanja regulisane cene, trebalo bi da se ukine (ili obesmisli) maksimalni broj licenci koje grad daje, pošto su ionako uvedene da zaštite od konkurencije kartel koji je trenutno na ulici. To ograničenje sprečava Beograđane (one koje bahati pripadnici kartela vole da zovu „divljacima“) da se legalno zaposle i korisnike da se prevezu jeftinije. Tek kad se ovo uradi, taksi u Beogradu će biti naplaćivan dostojanstveno i moći ćemo da razgovaramo recimo o daljem unapređenju taksi tržišta.

Neću da ulazim u dosijee vlasnika pojedinih kartelskih taksi udruženja. Dovoljno je da se razume ekonomska logika da bi se politika terala da razreši to klupko regulacije kojim se kartel iživljava nad Beograđanima.  Čast poštenim taksistima, ali da odgovorim i njihovom bahatom kolegi iz gorepomenutog Telegrafovog teksta: Slušaj, možda taksijem ne može svako, ali tu cenu nije zaslužio niko.

–          Taksi u Beogradu: Start 170rsd, kilometar 65rsd, noću 85rsd

–          Taksi u Njujorku: Start 255rsd (3$), kilometar 101rsd (1.2$)

–          Prosečna plata u Beogradu 48.000rsd (izvor – Gradski zavod za statistiku, neto prosek u prvom kvartalu 2013.)

–          Prosečna plata u Njujorku 375.000rsd (izvor – Bureau of labor statistics, takođe prvi kvartal 2013, prema kursu od 1.2.2013).

Advertisements

U LICE CENZURI

May 24, 2014

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

 

Blogovi i stranice:

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult – B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin’

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski – B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica – 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa’s Blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Žene sa Interneta

 

Građanke i građani:

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Sindikalni lideri – Branioci radnika ili obični rentseeker-i?

January 31, 2014

Rentseeking (ne postoji prikladniji prevod na srpski od “traženje rente”, što smatram rogobatnom frazom) jeste aktivnost traženja bilo kakve vrste materijalnog benefita van okvira tržišne razmene, a preko državnog zakonodavstva. Da li će neko uložiti resurse u rentseeking da bi do tih benefita došao, zavisi od troška koji mu to donosi i dobiti koju može da iz toga dobije. Pravilo je da je rentseeking aktivnost veća tamo gde je privreda više opterećena – za subjekte je racionalno da češće ulažu u rentseeking ako time mogu da izbegnu ili nadomeste troškove koje im donose standardni državni nameti. Dobrobit dobija samo rentijer, dok potrošači trpe zbog skuplje i manje kvalitetne usluge. Dodatno, u ovom procesu dolazi do čistog društvenog gubitka (deadweight loss, bliže objašnjenje pogledati na LINKU) resursa.

Image

Aktuelni Zakon o radu donosi seriju privilegija sindikalnim funkcionerima. U pitanju su sledeći članovi:

1)    Član 188, koji poslodavca sprečava da otpusti funkcionera sindikata dok je na funkciji i godinu dana nakon prestanka njegove sindikalne funkcije;

2)    Član 207, koji OBAVEZUJE poslodavca da, po odobrenju zaposlenog člana sindikata, uplaćuje od plate zaposlenog iznos njegove sindikalne članarine;

3)    Član 228, koji nalaže NUŽNO učešće predstavnika postojećih sindikata u procesu utvrđivanja reprezentativnosti novokandidovanog sindikata;

4)    Član 229, koji daje preširoka ovlašćenja Odboru za utvrđivanje reprezentativnosti (to telo čine po 3 predstavnika Vlade, sindikata i udruženja poslodavaca);

5)    Član 231, koji tom Odboru daje moć „zatvaranja vrata“ reprezentativnosti kandidovanog sindikata.

Ovi članovi pokazuju da aktuelni ZOR daje povlašćeni položaj predstavnicima sindikata u odnosu na druge zaposlene (Član 188) ali i povlašćeni položaj za reprezentativne sindikate u procesu utvrđivanja reprezentativnosti drugim sindikatima (Članovi 228, 229. i 231). S obzirom da reprezentativnost donosi i privilegije članovima reprezentativnih sindikata kroz novčane naknade za učešće u radu Socijalno-ekonomskog saveta Vlade i nadzornih odbora, odgovor na pitanje šta je motivacija funkcionera danas reprezentativnih sindikata nameće se sam.

Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je bio predmet spora u javnosti, donosi sledeće promene u članovima koji daju privilegije sindikalnim rukovodstvima:

1)    Član 188. ukida apsolutnu zaštitu od otkaza predstavnicima sindikata i pretvara je u zaštitu od diskriminacije zbog pripadanja sindikatu. Dakle, zaposleni više nije zaštićen od otkaza po svaku cenu;

2)    Član 207. oslobađa poslodavca obaveze da posreduje pri uplaćivanju članarine zaposlenog sindikatu. To doprinosi povećanju uvida zaposlenog u troškove koje mu članstvo u sindikatu donosi;

3)    Član 228. ukinuo bi NUŽNO učešće drugih sindikata osnovanih kod poslodavca u procesu utvrđivanja reprezentativnosti novog sindikata;

4)    Član 229. ukida ekskluzivno pravo Odboru za utvrđivanje reprezentativnosti (njegovi članovi prirodno strahuju od konkurencije) da utvrdi da li je zahtev za reprezentativnost potpun. O tome bi, prema izmenama, odlučivao ministar;

5)     Član 231. ukida mogućnost Odboru da „zatvori vrata“ potencijalnom novom reprezentativnom sindikatu. Više nije potreban predlog Odbora kao nužni deo procedure, već samo mišljenje tog tela, tako da više ne bi mogli da arbitrarno zaustave nastanak novog reprezentativnog sindikata.

Aktivnosti  prevashodno dva reprezentativna sindikata – SSSS i UGS „Nezavisnost“, na čelu sa Ljubisavom Orbovićem i Branislavom Čankom, bile su usmerene da sabotiranje procesa reformi radnog zakonodavstva. Sindikati su napustili Radnu grupu koja se bavila tim Nacrtom, fizički sprečavali javnu raspravu, pretili studentima Pravnog fakulteta koji su pokušali da organizuju akademsku javnu raspravu, u izostanku formalne. Motiv za ovakvo ponašanje sindikalnih lidera je, sa jedne strane politički (razrađene veze sa partijama iz vlasti, ali i delom opozicije koji se protivio reformama), a sa druge – čisto materijalni. S obzirom da su reforme zaustavljene, njihova rentseeking aktivnost u cilju očuvanja privilegija koje im aktuelni ZOR donosi – uspela je. A šta to znači za sve nas (isključujući sve druge izmene koje je Nacrt donosio), možete da vidite u prvom pasusu.

Reč o #LifestyleSerbia

November 14, 2013

Pošto je taj portal postao issue i pošto sam saslušao sve komentare, odrediću se prema par ključnih tema.

Tema 0: SVE PARE POTROŠENE NA LIFESTYLE SERBIA SU PARE PORESKIH OBVEZNIKA I SVAKO PITANJE O TOM PROJEKTU JE LEGITIMNO, MA KOLIKA DA JE VELIČINA PROJEKTA. ZA JEDAN DINAR PORESKIH OBVEZNIKA MORA DA SE ODGOVARA.

Tema 1: PROJEKAT JE SKUP?

Sajt nije projekat. Voleo bih da znam kako izgleda projekat sa kojim je aplicirano, na koji način je dodeljen i da li je u izvornom oblku odobren. Nakon toga, voleo bih da vidim na koliko je oročen, šta su njegovi ciljevi i kojim sistemom se procenjuje njegov uspeh. Ovo je deo osnovnih stvari sa kojima se susreće svako ko piše projekat i siguran sam da će malo vremena oduzeti da se objave tehnički i finansijski detalji projekta. Iznos od 11.000€, ukoliko je oročen na godinu dana, spada u kategoriju manjih projekata. To ne govori ništa o samom projektu.

Tema 2: SAJT JE SKUP?

Cena izrade sajta se ne određuje tako što neko dođe i zakuca je na e-zid. Doba socijalističkog upropaštavanja vrednosti ograničavanjem cena je u najvećoj meri prošlo i vreme je da se shvati da nešto vredi onoliko koliko je neko spreman da plati. Međutim, pošto se ovde ne radi o nečijem, nego o svačijem novcu, onda kontrola odnosa cene i kvaliteta mora da bude veća, a dopušteno je i veće mešanje u procenu cene. Međutim, jedino što razlikuje onog što je sposoban da napravi nešto za džabe za sat vremena i onoga ko uzme 100.000€ da ga napravi za 5 godina je to što je ovom drugom plaćeno 100.000€. U tom slučaju, ponovo se obratiti onome ko je dao naše pare – TOS.

Tema 3: PORUKA PROJEKTA JE BESMISLENA?

Ovo je novi, i ne manje potreban, nivo rasprave i ovde su autorke u pravu. Nije Srbija ono što je na #lifestyleserbia ali kad radiš turističku kampanju, ne možeš da menjaš zemlju, nego da od toga što imaš napraviš što bolji PR, istovremeno osposobljavajući infrastrukturne kapacitete da te turiste, kojima si prethodno prećutao punu istinu, upiješ.

Tema 4: ZAJEBAVANJE AUTORKI I PROJEKTA?

Osim što je besmisleno vređati nečiji rad, pa makar bio i loš ili lopovski, takođe je i kontraproduktivno. Umesto vređanja, mogla je snaga da se potroši na insistiranje na otvaranju tog projekta, pošto osnovni problem nije da li je sajt lep/glup/super/ružan, nego da li se potrošilo previše para za premalo proizvoda. Pošto sve informacije i dalje ne znamo, bacanje prašine u oči je bespotrebno. Za onoga kome se ne sviđa – i kontraproduktivno, jer daje publicitet predmetima njegove mržnje.

Tema 5: POLITIČKA POZADINA?

Iza napada na ovaj projekat vrlo verovatno stoji neko kome je meta Turistička organizacija Srbije ili onaj ko njome upravlja. Međutim, ako je to tako, to i dalje ne abolira eventualne loše rezultate ovog projekta ili rasipanje novca poreskih obveznika. Za rezultate ćemo morati da sačekamo kraj projekta (kad saznamo koliko zapravo traje?). Za rasipanje novca ćemo morati da se obratimo onome ko odobreni projekat ima kod sebe – ili izvođačicama radova ili TOSu. Jasno je da postoji desetine projekata kojima se Srbija promoviše turistički, kao i da je Srbijagas u gubitku preko milijardu evra. Međutim, postojanje političke pozadine ne može ni da ulepša ni da naruži ono što je otvorila.

Zbog toga je važno da i ovaj, i svaki drugi projekat koji se plaća novcem otetim od privatnog sektora koji zapravo stvara i guši se u nametima, bude apsoluto transparentan.

Reč o Londonu

September 4, 2013

Obišao sam veći broj zemalja kontinentalne Evrope i nakon toga, jedino sa čime mogu da uporedim London jeste Berlin. To za mene nisu gradovi nego svetovi. Ipak, emocija prema Londonu je bila snažnija nego pre obilaska Berlina, a postala još veća nakon boravka u njemu. Nije samo do toga što nemački, za razliku od engleskog, ne govorim, pa sam na ulicama Londona mogao da se saživim sa svakom konverzacijom, biznis dogovorom, raskidom ili svađom. Uticaj engleske kulture na mene (posebno moderne) je nešto što sam potcenio pre nego što sam otišao u London. Jedan od delova grada koji odzvanjaju duhom Londona je Soho – centralni kraj koji je kroz svoju istoriju prošao kroz periode oaze francuskih imigranata, pa problematičnog i polukriminalnog, pa umetničkog predela u čijim ciglama je danas urezana svaka od faza. Taj kraj je leglo engleske umetnosti od šezdesetih godina prošlog veka pa nadalje, u čijim su klubovima svoj put do trona počinjali bogovi muzike kao što su Bouvi, Hendriks, ili Rolingstonsi, a kasnije i bendovi novog talasa – The Clash, The Police, Joy division, The Cure…

batemans

Bateman’s buildings, Soho

London je metropola u kojoj svako može da pronađe sebe. Za mlade je to grotlo alternativne kulture, a njen glavni generator je Camden Town, kraj koji podseća na kompresovani Amsterdam. Sve subkulture koje mogu da se izguglaju već su prisutne tamo, nove se istovremeno rađaju, dok se one prevaziđene gase. Dok je u većini krajeva Londona radno vreme klubova pod striktnim režimom radnim danima, Camden ne spava. Noću je relativno bogat klupski život, a dan je rezervisan za trgovinu. Skoro svime.

Boravak u ovim krajevima nije obično iskustvo, to je pre bio povratak u rodne četvrti u kojima zapravo nisam nikada bio. Iskustvo koje liči na san, a koje dodatno pospešuju boje vintage prodavnica, mirisi gastronomskog miksa kultura, ambijenti pabova, a najviše obični prolaznici. Neprilagođeni, beskućnici, uspešni poslovni ljudi, istetovirani i pirsingovani, sredovečni pankeri i maloletni hipsteri, ljudi koji su sve, samo ne neuobičajeni. Ne za London.

IMG_20130728_171323

Lični utisak može da varira. Ono što u njemu ne može da varira je sistem – gradski prevoz je skup ali funkcioniše savršeno. London ima četiri vrste javnog prevoza – Tube (metro), Overground (nadzemna železnica), DLR (autonomni šinski sistem bez vozača) i čuvene dabldekere. Ogroman grad je premrežen i svaki kraj je lako dostupan čak i čoveku koji ne razume engleski. Loša strana uređenog grada je zloglasni orvelovski sistem nadzora – CCTV. Neuporediva sa ostalim gradovima je količina sadržaja koju London nudi. Preduzetnički duh i poštovanje privatne svojine su izuzetno razvijeni među Britancima i potrebe turista lokalni preduzetnici (ali i grad) precizno prepoznaju i nude prave proizvode. To je tako od šoping ulica do Portobela – pijace antikviteta u Kensingtonu. Zakržljala turistička ponuda i kontrolišuća gradska uprava Beograda bi mogle mnogo da nauče iz privrednog života Londona. Ma koliko da je velika, ambiciozna prestonica mora da se postavi prema privredi sa poštovanjem prema njenom radu, a prema turistima tako da iz nje odu sa potrebom da se u nju vrate.

Saundtrek za ovaj tekst je ličan, Placebo – „Pierrot the clown“. Ono što ne može da varira je da ni taj bend ne bi bio tako dobar da se nisu pronašli u južnom Kensingtonu i muzički odrasli, takođe, u Londonu. Prethodni pasusi su kaleidoskopski momenat, isečak iz sećanja sveden na razuman broj reči. Više od mesec dana posle puta, nisam sposoban da svedem kompletan utisak o tom gradu. To verovatno znači da nikada neću ni biti. To takođe znači da tamo treba da se ide. Ponovo ili prvi put, svejedno je.

Reč o Frankenštajnu za katedrom

May 4, 2013

Obrazovanje je važna stvar za samoostvarenje, ali obrazovanje nije samo školovanje. Školovanje je važna stvar za samoostvarenje, ali kako ga država servira, s obzirom da je ona, po svojoj prirodi, entitet koji gotovo da ne može finansijski da propadne?

Image

Presek srpskog školskog, nažalost, sistema i njegovih nusprodukta u 2013. izgleda ovako: preko milion nepotpuno pismenih, preko 3.5 miliona kompjuterski nepismenih. Preko 30% stanovništva izašlog iz takvog sistema nema posao. Tri četvrtine ukupnog budžeta za osnovno obrazovanje odlazi na plate zaposlenih. Preko hiljadu evra je direktni trošak za školsku godinu prosečnog đaka u osnovnoj i srednjoj školi – toliko po čoveku košta godišnje „besplatno obrazovanje“ prvog i drugog stepena. Uprkos tome, visok procenat đaka uzima privatne časove jer im ono što dobijaju u školi nije dovoljno. Na sve to, Ministarstvo prosvete nije platilo obaveze prema PISA projektu, pa Srbiji preti isključenje iz tog otrežnjujućeg testiranja, prema čijim poslednjim rezultatima naši đaci kasne dve školske godine za prosekom zemalja OECD.

Serija problema i serija izgubljenih generacija. Uzrok – jedan: vera u to da je “potrebno” školovati ovaj ili onaj broj mladih ljudi za ovu ili onu struku i da to neko “mora” da uradi. Spojte tu veru sa verom u svemoguću državu i Frankenštajn je rođen. Njegovo kršteno ime je Državni Prosvetni Sistem. To je sistem u kojem najbolji i najgori učitelj dobijaju istu platu, u kom se nerad i muljanje nagrađuju, u kom je gotovo nemoguće otpustiti profesora sa fakulteta ali je moguće da rukovodilac postane ministar koji predaje na jednom od privatnih fakulteta. Da bude jasnije, taj “crveni univerzitet”, kako sami sebe ponosno nazivaju, direktan je konkurent državnim univerzitetima za čiji interes je logično da se bori upravo ministar prosvete. Frankenštajn je proizvod kolektivističkog majndseta – mentalitet ga je stvorio i mentalitet ga hrani. Ljudi se boje nesigurnosti, a odgovor na taj strah je upakovan u državni paternalizam i proizveo je statistiku iz prethodnog pasusa.  Tu nema ideologije, nema filozofije. U pitanju je negativna selekcija – mehanizam koji u nedostatku odgovornosti daje podsticaj prosečnim predavačima i prosečnim učenicima i studentima da se ne ističu i što manje rade. Tako uprosečeni dalje zauzimaju rukovodeće pozicije i stvaraju novi prosek, naravno niži od njihovog nivoa. Spirala bez kraja. Poseban problem je politički benefit koji donosi subvencionisanje školstva i to nimalo ne ide na ruku bilo kakvom pokušaju reformi prosvetnog sistema.

Dok Frankenštajn uprosečava decu, a socijalizmu naklonjeni političari prodaju priču o “besplatnom obrazovanju” izlazeći u susret partijskim omladincima u studentskim organizacijama i partnerskim prosvetnim sindikatima, deca u 800 škola u zemlji prinuđena su da nužde u poljski WC. Kao što se kuhinja restorana meri po kvalitetu toaleta, tako je i tih 800 poljskih WC-a ogledalo kvaliteta državnog prosvetnog sistema. Pa PISA mu materina.

 

Tekst pisan za prvi broj časopisa “Dositej” Centra za kulturu i edukaciju “Dositej Obradović”.

Vreme je za slobodu

December 14, 2012
Pomeranje srpske omladine politički „u desno” je učitano. Ono nije stvarno. Ništa se nije promenilo nakon studentskog protesta protiv haške nepravde i treba biti iskren – na tom protestu nije došlo do „nacionalnog osvešćivanja”, kako taj metafizički proces nacionalisti vole da nazovu. Ispred Narodne skupštine, deo studenata je izigran. Kao i mnogo puta poslednjih decenija, zloupotrebljene su njihove lične neostvarenosti i nezadovoljstva datim sistemom. Kao i svaki put do sada, verovatno to neće ni primetiti. Ministar pravde je bio kolegijalan sa svojim studentima i stao rame uz rame sa advokatima Zvezdana Jovanovića i Radovana Karadžića. Organizatori su oberučke dočekali i Naše OBRAZovane autoritarce. Glavninu demonstranata činili su ogorčeni, a naivni. Sa kim su sve delili prostor tog dana, saznali su tek kad su došli kući. U gorem slučaju – nisu.

Nametanje nacionalnog osvešćivanja mladima odozgo, sa pozicije vlasti, medija ili onoga što zovemo elitom, loš je pokušaj novog stavljanja kolektivističkih amova na generaciju koja to ne trpi. Bez obzira koliko nezdravo bilo da politikolozi i pravnici protestuju protiv presuda međunarodnog suda desetercem i molebanom, oni su i dalje manjina. Većinu u ovom društvu, pa i među mladima, čine apatični ljudi ubijenih ambicija. Takvi ljudi svoju sreću neće naći ni u jednom kolektivizmu, kao što je njihovi očevi nisu našli ’91, a ni dedovi ’45. Njima treba ponuditi uzvišen princip Slobode i njegove direktne produkte – individualna prava i tržišnu ekonomiju. Mladi u Srbiji odlaze „u desno” samo u ekonomskom smislu. Mi to možemo da zovemo libertarijanizmom, antikomunizmom ili antinacionalizmom ali suštinski, u pitanju je oslobađanje pojedinca od stega države. To je jedina sveža promena u odnosu mladih prema društvu. Prečesto smo bili kusur ideologijama, vreme je za zaštitu privatne svojine, prava na život i slobodu govora, vreme je da se odupremo sistemu do kraja, vreme je za slobodu. To će biti stav generacije.

 

Tekst pisan za Nedeljnik