Skip to content

Harison Bergeron

Dodatak uz Reč o jednakosti i slobodi. Prevod je moj, nisam profesionalac. Film “2081”, ekranizaciju “Harrison Bergeron”-a možete pogledati ovde:

GODINA JE 2081. i svi su konačno jednaki. Nisu jednaki samo pred Bogom i zakonom, nego međusobno, u svakom smislu. Niko nije ni od koga pametniji, niko ni od koga lepši. Niko nije ni jači ni brži od bilo koga drugog i za svu tu jednakost zaslužni su 211, 212. i 213. ustavni amandman i neprestana budnost agenata Službe za Hendikepiranje (SH).

Neke stvari u životu ipak nisu bile u redu. April je, na primer, i dalje izluđivao ljude jer još nije došlo proleće.  Takođe, tog meseca, ljudi iz SH-a odveli su  četrnaestogodišnjeg sina Džordža i Hejzel Bergeron, Harisona.

To je bilo tragično ali Džordž i Hejzel nisu o tome puno razmišljali. Hejzel je imala savršeno prosečnu inteligenciju, što je značilo da može da razmišlja samo u kratkim crtama. A Džordž, čija je inteligencija bila dosta viša od –normalne-, imao je u svom uhu mali mental-handicap radio. Po zakonu, morao je da ga nosi sve vreme. Bio je podešen na Vladin odašiljač i svakih 20-ak sekundi, transmiter bi slao oštre zvukove koji su sprečavali ljude poput Džordža da iskorišćavaju nepravednu prednost koju su njihovi mozgovi imali u odnosu na druge ljude.

Džordž i Hejzel su gledali TV. Na Hejzelinom obrazu su bile suze, ali ona je na trenutak zaboravila zbog čega su tu.

Na TV-u su bile balerine.

Sirena u Džordžovoj glavi je zazvonila i njegove misli su se razbežali kao provalnici na zvuk alarma.

„Ovaj ples maločas je baš bio lep“, reče Hejzel.

„Molim?“, kaže Džordž?

„Ples, bio je lep“, ponovi Hejzel.

„Aha“, kaže Džordž. Pokušao je malo da razmisli o balerinama. Nisu bile nešto dobre – svakako ne bolje nego što bi bilo ko drugi to otplesao. Bile su opterećene tegovima i torbama u kojima je bilo olovo, a njihova lica su bila pod maskom, tako da se niko, videvši slobodnu i gracioznu mimiku lepog lica, ne bi osećao neprijatno. Džordž se igrao sa nejasnom mišlju da plesačice možda ne bi trebalo da budu Hendikepirane. Međutim, nije puno prošlo dok mu novi zvuk iz radija u njegovom uhu nije rasterao misli.

Džordž se zgrči. Isto uradiše dve od ukupno osam balerina.

Hejzel je videla njegov grč. Pošto ona nije bila hendikepirana, morala je da pita Džordža kakav je bio prethodni zvuk.

„Zvučalo je kao da neko udara flašu maljem“, reče Džordž.

„Baš je super kad možeš da čuješ sve te zvukove“, reče Hejzel pomalo zavidno. „Šta sve neć smisliti..“

„Ovaj..“, promrlja Džordž.

„Znaš šta bih ja uradila da radim u Službi za Hendikepiranje?“, reče Hejzel. Hejzel se zapravo snažno identifikovala sa jednim Generalom za Hendikepiranje, ženom po imenu Dajana Mun Glempers. „Da sam ja Dajana, svirala bih ksilofon nedeljom. Kao u čast vere.“

„Ma mogu misliti, kad bi bio samo ksilofon..“, reče Džordž.

„Dobro, napravila bih ga da bude baš glasan. Mislim da bih bila dobar General za Hendikepiranje!“, reče Hejzel.

„Dobar kao i svi drugi“, reče Džordž.

„Ko bolje od mene zna šta je normalno?“, kaže Hejzel.

„Tačno“, kaže Džordž. Počeo je da razmišlja o svom abnormalnom sinu koji je sad u zatvoru, o Harisonu, ali zvuk dvadeset jednog pucnja u glavi ga zaustavi.

„Čoveče! To je bilo strava, je l’ da?“, upita Hejzel.

To je bilo toliko strava da je Džordž pobeleo i drhtao, dok su suze stajale na rubu njegovih pocrvenelih očiju. Dve od osam balerina propadoše kroz binu.

„Izgledaš tako umorno“, reče Hejzel. „Što se ne izvališ na sofu i odložiš svoje torbe za hendikepiranje na jastuk, dušo“. Mislila je na 20 kila teške platnene torbe pune olovnih kuglica kojima mu je bio okovan vrat. „Idi i odmori svoje torbe malo“, reče ona. „Nije bitno ako nismo jednaki neko vreme“.

Džordž podiže kesu rukama. „Nema veze, ni ne osetim ih. To je deo mene.“

„Tako si iscrpljen u zadnje vreme“, reče Hejzel. „Kad bismo mogli nekako da napavimo rupicu na dnu torbi i samo par kuglica da izvadimo. Samo par..“

„Dve godine u zatvoru i 2000$ je kazna za svaku kuglicu koju izvadim“, reče Džordž. „I nije neka opcija.“

„A kad bi ih samo nekoliko izvadio kad dođeš kući s posla“, reče Hejzel. „Mislim –  nije kao da se takmičiš sa nekim.“

„Kad bih ja to uradio,“ reče Džordž, „onda bi i drugi ljudi to radili i vrlo brzo bismo se vratili u mračno doba, kad se svako sa svakim takmičio. Ne bi to želela, je l’ tako?“

„Ne daj bože“, reče Hejzel.

„Eto vidiš“, kaže Džordž. „Šta ti misliš da bi se desilo sa društvom, kada ljudi ne bi poštovali zakone?!“

Da Hejzel nije bila sposobna da odgovori, ne bi bio ni Džordž  – sirena mu je zvonila u glavi.

„Kapiram da bi se sve raspalo“, reče Hejzel.

„Šta?“,  upita Džordž  prazno.

„Društvo“, nesigurno promrlja Hejzel. „Zar nisi o tome pričao?“

„Ko zna..“, reče Džordž.

Vesti prekinuše program na TV-u. U početku nije bilo jasno o čemu se radi, pošto je voditelj, kao i svi voditelji, imao Hendikepiranu sposobnost govora. Posle pola minuta, u stanju egzaltiranosti, voditelj je pokušao da kaže „Dame i gospodo“. Konačno je odustao i dao papir balerini da ga ona pročita.

„Dobro, trudi se, to je velika stvar. Pokušao je da da svoj maksimum koji mu je Bog dao. Trebalo bi da dobije povišicu za ovoliki trud!“, prokomentarisala je Hejzel.

„Dame i gospodo“, reče balerina čitajući vest. Verovatno je bila natprosečno lepa, zato što je maska koju je nosila bila odvratna. I lako je bilo utvrditi da je ona najbolja i najgracioznija od svih balerina, pošto su njene torbe za Hendikepiranje bile velike kao one koje nose muškarci od 90kg.

I morala je da se izvini zbog svog glasa, čije je korišćenje za jednu ženu bilo veoma nepravedno. Glas joj je bio topao, svetao, vanvremena melodija. „Izvinite“, reče ona i poče ponovo, pričajući netakmičarskim glasom.

„Četrnaestogodišnji Herison Bergeron“, reče ona uz glasan vrisak, „pobegao je iz zatvora, gde je boravio pod optužbom da je kovao zaveru protiv Vlade. On je genije i atleta, nedovoljno Hendikepiiran i treba ga smatrati ekstremno opasnim.“

Policijska fotografija Herisona Bergerona je izašla na ekranu, prvo naopako, pa bočno, pa opet naopako, pa je desna strana bila gore.  Slika je pokazivala celu Herisonovu dužinu ispred pozadine koja je pokazivala metre. Imao je tačno 2 metra i 13 centimetara.

Ostatak Herisonove pojave bio je jeziv. Niko nikad nije dobio veće Hendikepe. Preskakao je prepreke brže nego što bi ih agenti iz SH-a smislili. Umesto malog ušnog radija za mentalno Hendikepiranje, on je nosio ogromne slušalice i naočari sa debelim iskrivljenim sočivima.

Čvrst metal je bio okače po celom njegovom telu. Obično je postojala neka simerija, vojnička urednost Hendikepa koji su kačeni snažnim ljudima, ali Herison je izgledao kao hodajuća deponija. U životnoj trci, Herison je nosio preko 135kg.

Da bi neutralizovali njegovu lepotu, agenti SH-a su zahtevali da sve vreme nosi crvenu gumenu lopticu na nosu, da brije obrve i čak da pokrije sjajne bele zube crnim navlakama.

„Ako vidite ovog momka“, reče balerina, „ne pokušavajte, ponavljam – ne pokušavajte da mu se obratite!“

Začu se krik vrata iščupanih iz šarki. Vrisci i krici zapanjenosti su dolazili iz televizora. Slika Herisona Bergerona na ekranu je skakala kao da pleše uz zvuke zemljotresa. Džordž Bergeron je prepoznao zemlljotres, pošto je puno puta i njegov dom plesao uz isti užasan zvuk. „Bože“, shvati Džordž, „to mora da je Herison!“

Zvuk lančanog sudara automobila u glavi uništio je njegovom umu taj zaključak. Kad je uspeo da otvori oči, Herisonova slika više nije bila tu. Pravi, živi Herison se našao na ekranu.

Herison je poput ogromnog zvekećućeg klovna stajao u centru studija. Kvaka iščupanih vrata studija mu je bila u ruci, a balerine, tehničari, muzičari i voditelji su klečali na kolenima pred njim, očekujući svoju smrt.

„Ja sam Car!“, zaurla Herison. „Je l’ čujete?! Ja sam Car! Svi morate da radite šta ja kažem!“ Udario je nogom i studio se zatresao. „Čak i dok stojim ovde“, zabrundao je, „obogaljen, ćopav i oboleo, veći sam vladar od bilo kog čoveka koji je ikada postojao! Sad gledajte kako postajem ono što mogu da postanem!“

Herison pokida kao mokar papir sajle koji su držali njegov Hendikep, sajle predviđene da izdrže 225 kilograma tereta. Bacio je Hendikep od starog gvožđa na pod, palčevima pokidao katanac na šlemu kao parče celera i slomio slušalice i debela sočiva naočara o zid. Bacio je crveni nos i otkrio sliku čoveka koji bi zadivio Tora, boga gromova.

„Sada ću izabrati svoju Caricu“, reče on gledajući na preplašene ljude ispod sebe. „Neka se uspravi prva žena koja se usudi da potvrdi svoje mesto na tronu!“

U sledećem trenutku, ustade jedna balerina, klateći se kao vrba. Herison otrgnu mentalni Hendikep iz njenog uha i pažljivo pokida njene fizičke Hendikepe. Na kraju, skinu joj i masku. Bila je neopisivo lepa.

„A sad“, reče Herison i uzme je za ruku. „Sad ćemo pokazati ljudima smisao reči „ples“. Muzika“, zapovedi on.

Muzičari su se vratili u svoje stolice, a Herison i njima ukloni Hendikepe. „Dajte sve od sebe“, reče im, „i načiniću vas vojvodama i plemićima!“ Svirka je počela. Na početku je zvučala loše i raštimovano. Herison podiže dvojicu muzičara,  i zamahnu njima poput balona, pevajući muziku onako kako je hteo da je oni sviraju, da bi ih na kraju zakucao nazad na stolice. Pesma krenu ponovo i krenu bolje.

Herison i njegova Carica su ih slušali ozbiljno, kao da teže da sinhronizuju otkucaje srca sa pesmom. Pomeriše težište na prste na nogama. Herison je stavio svoje velike šake na tanki struk devojke, priuštajući joj osećaj beztežinskog stanja koji će uskoro biti njen.

A onda, u eksploziji radosti i miline, vinuše se u vazduh!

Ne samo da su zemaljski zakoni pali, već su pali i zakoni fizike i kretanja. Okretali su se, lebdeli, vrteli, odskakivali. Skakutali su kao jelen na Mesecu. Studio je bio visok 9 metara ali svaki skok je plesače približavao vrhu. Njihova namera da poljube tavanicu, dosegnu vrhunac je bila očigledna. I poljubili su je.

A onda, neutrališući gravitaciju ljubavlju i snagom volje, ostali su da lebde u vazduhu nekoliko centimetara ispod tavanice i ljubili su se dugo, dugo.

Tada, Dajana Mun Glempers, General Hendikepiranja, uđe u studio sa dugom dvocevkom u rukama. Pucala je dvaput i Car i Carica su bili mrtvi i pre nego što su pali na pod.

Dajana je ponovo napunila pušku. Uperila ju je ka muzičarima i rekla im da imaju 10 sekundi da vrate svoje Hendikepe na sebe.

U tom trenutku, katodna cev u televizoru Bergeronovih je pregorela. Hejzel je krenula da prokomentariše nešto o blekautu TV-a Džordžu, ali Džordž je otišao u kuhinju po konzervu piva.

Vratio se s pivom u ruci i zastao dok ga protrese signal Hendikepa. A onda je ponovo seo. „Plakala si?“, upitao je Hejzel.

„Da“, reče ona.

„Zašto?“, upita Džordž.

„Zaboravila sam“, reče ona. „Nešto jako tužno je bilo na televiziji..“

„Pa šta je to bilo?“, upita on.

„Sve mi je izmešano u glavi“, odgovori Hejzel.

„Zaboravi tužne stvari“, reče Džordž.

„Naravno, uvek“, uzvrati Hejzel.

„To je moja devojka“, reče Džordž i žignu se. Zvuk pneumatskog čekića u njegovoj glavi.

„Vau, ovaj zadnji je sigurno bio strava!“, reče Hejzel.

„Ma reci..“, reče Džordž.

„Vau“, reče Hejzel, „osećam da je ovaj zadnji bio strava!“

Kurt Vonnegut Jr. Oktobar 1961.

No comments yet

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: