Skip to content

Reč Rebalast

September 12, 2012

Takozvani „rebalans budžeta“ je u proceduri. Nisam siguran zašto ga zovu rebalansom pošto balansiran budžet nismo imali verovatno nikad. Zbog toga mislim da je prikladno da uvedemo reč „Rebalast“, jer jedino tako može da se zove usvajanje parčeta papira koje prihode povećava za 80 milijardi, a rashode za 160 milijardi, pa se mere štednje svode na veću potrošnju naših para nego što je prvobitni Zakon o budžetu dozvoljavao.

Ono što u Rebalastu možemo da vidimo je da su povećane plate zaposlenih u javnom sektoru. Ništa neočekivano jer je broj zaposlenih u javnom sektoru skočio na oko 40% ukupnog broja zaposlenih. Ilustracije radi, u Nemačkoj je taj procenat – 10%. Subvencije su povećane svuda  osim za puteve i za kulturu. To možda ne ilustruje uporednu statistiku ali ilustruje mindset donosilaca odluka kojima je od puteva i kulture važnije da drže na aparatima odavno presahlo preduzeće Železnice Srbije umesto da pokrenu privatizaciju tog „strateškog resursa“. Interesantno ime za nešto što ne funkcioniše.

Genijalni sistem penzionog osiguranja i njegov fond PIO u Rebalastu dobija novih 5 milijardi dinara. Bizmarkov stav, kada je organizovao penzioni sistem na način na koji on postoji danas u Srbiji, bio je da on može da živi jedino dok na jednog penzionera postoji pet (!) zaposlenih. Danas imamo 0.8 zaposlenih na jednog penzionera i to je sistem koji je propao sve i da ga dotiramo do poslednjeg dinara iz naših novčanika. Ne treba pominjati da Fond za mlade talente nije profitirao na Rebalastu. Ipak mladi talenti nemaju interesnu grupu koja bi se ozbiljnije progurala u džepove građana.

Istovremeno, od izbora se nova Vlada zadužila na naš račun više od 400 miliona evra, po katastrofalnim kamatama. Ukidanje manjeg broja besmislenih taksi i firmarina malim i srednjim preduzećima je medijsko pijanstvo koje će trajati do mamurluka kojeg će kroz povećanje PDV-a osetiti upravo mala i srednja preduzeća. Ali ne samo oni, nego i potrošači, pošto će roba biti skuplja.  Ali ne samo ni oni, nego i tržište rada, jer veći porez preduzećima donosi manji obim posla, manju proizvodnju, manji višak i manju mogućnost za zapošljavanje novih ljudi.

Nova Vlada ne pokazuje potreban nivo hrabrosti da se ozbiljno suoči sa problemima i za sada bira „lakši“ put. Ono što previđaju jeste čuvena, nenaučena, lekcija ekonomiste Henrija Hazlita: „Umetnost ekonomije nije gledanje u kratkoročne, nego i u dugoročne efekte bilo koje odluke ili politike; ona počiva na praćenju posledica te politike na sve društvene grupe, a ne samo na jednu“.

Blog pisan za Mrežu za Političku Odgovornost.

Reč o Kapitalizmu i Korporativizmu

December 1, 2011

Ljudi koji ne vole kapitalizam, obično mu zameraju to što se neki  bogate  na račun svih i to (pošto smo ipak u većini prerasli teorije o eksploataciji radničke “klase”) zbog specijalnih veza, privilegija, dilova koje moćni imaju sa vlašću i političarima. To nije kapitalizam i ovo pišem zbog pripisavanja odlika korporativizma – kapitalizmu.

Kapitalizam je prevashodno ekonomski sistem slobodne – tržišne razmene dobara i usluga. Država u kapitalizmu služi da zaštiti privatnu svojinu – pravo njenog sticanja i prenosa, obezbedi pravnu sigurnost ugovorima koje akteri na tržištu među sobom sklapaju i za te stvari garantuje vladavinom prava – pravednim, opštim, univerzalnim i poznatim zakonima i nezavisnim sudstvom. O njenoj ulozi u vezi negativnih eksternalija (npr. oporezivanje zagađivanja) i antimonopolskog zakonodavstva može da se veća, ali na ovom najopštijem nivou, zanemarimo.

Korporativizam

Korporativizam

Korporativizam ili crony capitalism može se smatrati pervertiranom opcijom kapitalizma (mada sam zastupnik stava da ono što nije idealtipski kapitalizam, nije kapitalizam uopšte) i podrazumeva sistem u kojem su nosioci političke moći i pojedini nosioci ekonomske moći (obično veliki) do te mere prožeti da se mogu smatrati telom – corps (lat). U tom sistemu koji odgovara jakim igračima na tri strane – ekonomskoj, političkoj i sindikalnoj, uređenje se prilagođava tim igračima i zakoni koji se donose idu isključivo njima na ruku. Ti zakoni su, dakle, partikularni (daju privilegije samo nekim grupama) a ne univerzalni, kao kod vladavine prava i kose se sa zahtevom pravednosti. Najradikalniji oblik korporativizma bio je prisutan u fašističkoj Italiji.

Uprošćeno, kapitalizam je kada sam slobodan da kupim/prodam nešto na tržištu na kome su pravila jednaka za sve i gde me isključivo moja i volja onoga s kim poslujem (dakle, niko drugi – pa ni država) može ograničiti da u tom poslu uradim ono što želim. Korporativizam je kada kao velika firma stavim 50.000€ na račun neke stranke koja zbog toga glasa za zakon koji mi daje olakšice zbog kojih ću zaraditi mnogo više, a vlast sindikatima poreskim parama plati neke privilegije zbog kojih oni o dilu ćute.

Stvar koja me je inspirisala da pišem je slučaj dvojice lekara, trgovaca smrću: u Hitnoj pomoći je dispečer dobijao pozive porodica pacijenata koji su umirali i, u dilu sa dvojicom lekara, namerno slao njih na intervenciju, uprkos tome što je imao i bliže lekare, koji bi brže došli do pacijenta. Ta dva lekara su ili namerno dodatno kasnili ili nisu hteli da reanimiraju pacijenta, pošto su bili u dilu sa privatnim pogrebnicima, koji bi dolazili odmah po smrti i nudili svoje usluge. Dešavalo se da dođu i pre nego što je čovek umro! Njihove usluge su 300€ skuplje od državnog pogrebnog i tu razliku su delili lekari i dispečer. I tako minimum pet godina i 49 ljudi, praktično nekažnjeno.

Ova užasavajuća priča, koja je imala tužno mali odjek u javnosti nije problem privatnih firmi kao takvih, nego upravo problem koruptivne povezanosti institucije nad kojom država ima monopol (Hitna pomoć) i jedne privatne pogrebne firme. Izmeštanjem ove priče u kapitalizam, Hitna pomoć bila bi privatna i bilo bi joj u interesu da zapravo spase ljude, i kao takva dobije sve veće poverenje tržišta umesto da ih pusti da umru kao danas, kad je odgovornost gotovo nikakva, firma ne može da propadne, a ljudi u svakom slučaju moraju da koriste državne usluge prve pomoći u nuždi. U kapitalizmu, vladavina prava ne dopušta da to toliko traje – ti lekari monstrumi bili bi u zatvoru odavno, a pogrebna preduzeća bi se takmičila kvalitetom, a ne snalažljivošću u kanalima korupcije, koje državni okvir uvek, uvek otvara, pa i po cenu tuđih života.

Reč o jednakosti i Slobodi

November 8, 2011

Osnovna razlika između liberala i socijalista svih vrsta (od nacional-socijalista do socijaldemokrata) je u tome što liberali u prvi plan stavljaju individualna prava i slobode (princip “sloboda pokreta tvoje ruke je moj nos”), a socijalisti jednakost. U skladu sa tim, jednakost koju socijalisti zahtevaju zove se jednakost ishoda – svi treba da imamo jednako na kraju (“svako prema mogućnostima, svakome po potrebama”). Liberali, s druge strane, poštujući princip slobode i razlika među pojedincima, zahtevaju jednakost prava (koja su neotuđiva i po čijoj meri se kroje zakoni) i jednakost pred zakonom, bez obzira na ishod interakcije među ljudima (“Od svakoga kako izabere, svakome kako mu je izabrano”).

Tako nešto se najbolje predstavlja kroz fudbalsku utakmicu – za liberala je pravedno da OFKa izgubi od Zemuna 2:0 ako je Zemun bio bolji rival, ako su i jednima i drugima bila jasna pravila i na njih su pristali i ako je sudija garantovao njihovo poštovanje. Bez obzira na to što je OFKa bila desetkovana povredama. Za socijalistu, pravedno je da se Zemunu isključe bez razloga 2 igrača, dvojici da se slomi noga ili čak da se timu iz Gornje Varoši oduzme 1 gol i preraspodeli OFKi, ako je to potrebno, da bi se neutralizovala nejednakost nastala zbog gubitka od talentovanijeg, uigranijeg i spremnijeg protivnika.

Priču Harrison Bergeron, antiutopijsko kratko delo autora Kurta Voneguta  napisano pre tačno 50 godina, preveo sam u izdvojenom dodatku ovom blogu (klik na sliku). Priča opisuje društvo u kojem je jednakost pobedila slobodu i to tako što je državna Služba za Hendikepiranje zakonom propisala da svako ko ima bilo kakav talenat mora da bude uprosečen jer je nepravedno da postoje razlike među  ljudima. Lepi nose ružne maske, pametni alarme za mozak u ušima, a snažni – tegove na telu. Priča prati porodicu Bergeron – Herisona koji je natprosečan u svakom smislu i uhapšen jer je odbacio Hendikepe koje mu je vlast stavila, njegovog oca koji je delom i mentalno i fizički Hendikepiran ali nije spreman da odbaci nametnute Hendikepe zarad malo slobode i majku koja je u svakom smislu prosečna, nesposobna da kritički analizira i shvati na pravi način bilo šta, uprkos svojoj dobroti. Pre dve godine, napravljen je i 26-ominutni film po ovoj priči, “2081”.

“Oni koji su spremni da se odreknu svoje slobode u zamenu za zrno sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost”, rekao je Bendžamin Frenklin. Poenta ove priče je da nasilno, prinudno izjednačavanje od pojedinaca pravi čeda proseka, a od društva represivnu vladavinu mediokriteta, nakaznu tvorevinu u kojoj nema razlika.

Herison ne pristaje na to i umire slobodan.

Reč o “Paradi” i ljudskoj prirodi

November 2, 2011

Kada je o kinematografiji reč, smatram sebe laikom. Ne gledam često filmove, u bioskope idem tek ponekad (obično me nerviraju komentari i nivo duhovitosti publlike), a ne znam ni da ih stručno tumačim. Društveno angažovani filmovi su izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Meni se “Parada” svidela, film je opravdao očekivanja iz trejlera.  Poredeći ga sa “Šišanjem”, može se reći da je kompletniji i uspeliji (a i skuplji). Dinamika “Parade” je realnija, a suština filma višeslojna. Punchpoint ovog filma, po mom mišljenju, nije samo problematika punog ostvarenja građanskih sloboda i prava u Beogradu kroz nemogućnost organizovanja Parade kao mirnog skupa. Poenta je i izvodljivost transformacije vrednosnog sistema individue. Limun (Kojo), ratni profiter i mafijaš, sa svojim ratnim (“ne”)prijateljima profiterima prolazi kroz očovečavanje tako što upoznaje gej ljude, živi njihove probleme i na individualnom nivou razbija svoje predrasude o njima.

Ne verujem u nepromenljive, zakucane stavove ili vrednosti, kao što ne verujem u “ono pusto tursko u nama”, pijane Ruse i glupe Amerikance ili “ono ratničko u nama”. To su kolektivističke gluposti koje, pored toga što mogu biti opasne, jednostavno ne stoje. Mogu da pristanem, doduše, na univerzalnost promenljivosti ljudske prirode. Verujem u razlike i verujem da čovek može postati bolji ako to želi ili ako mu je to u  interesu. Takav stav ne zahteva moralnu toleranciju onog lošeg u čoveku, predrasuda, diskriminacije (a svaka je negativna), mržnje, nasilja, ali ni sistemsko sankcionisanje bilo čega što bilo ko misli ili radi, dok to ne ide preko granice tuđe slobode. Poruka je o promeni (svesna ili ne) jaka uprkos tome što je posredna.

Preporučujem pretresanje svojih stavova, zdravo  je. Preporučujem istovremeno i “Paradu”, čitajte ga i ispod dragojevićevske kore sačinjene od slojeva komedije i drame. I ako vam se ne svidi, ne postoji način da bude lošiji od nastavaka “Anđela”.  🙂

Reč PREOKRET

October 25, 2011

Ova reč dominira naslovnim stranama ovih dana, uz reč “barikade”. Ovih dana, zahuktava se kampanja i ja se tome radujem zbog toga što će ona otvoriti priliku da po prvi put od ponovnog uspostavljanja višestranačja Srbija ne mora da bira između antonima – komunizam Vs rojalizam, birokrate Vs revolucionari, demokratija Vs socijal-nacionalizam, Kosovo Vs Evropa.

Danas na sceni dominiraju dve partije, sa identičnim politikama statusa quo, između kojih je jedina razlika to što DS troši pare, a SNS pare sanja. To nije izbor. U nekoliko prethodnih nezavisnih istraživanja, LDP je treća partija po snazi i to je rezultat nekoliko determinanti.

Prvo, apsolutno ništa se suštinski nije promenilo u Srbiji u poslednje četiri godine DSove vlasti. Tačno je, uhapsili su genocidaše, kao što je tačno da imamo najveću administraciju u Evropi. Tačno je da ćemo možda dobiti status kandidata kao što je tačno da je pitanje Kosova otvorenije nego što je bilo. Tačno je da Vuk Jeremić vodi štetočinsku diplomatiju, kao što je tačno da je sklonjen iz medija. Nijedna vlast iz statusa quo neće dobiti rast podrške.

Drugo, LDP je, po rečima više stručnjaka u Parlament uveo novi stepen političke kulture i rad po principu konstruktivne opozicije. Neki to mogu da smatraju štakom vlasti, ali lično sam zadovoljan podrškom regulativama za koje nesposobna i ucenjivačka vlast nije imala većinu. Setimo se, to su bili Zakon o informisanju, bez kojeg bi u pogubnom trenutku pala Vlada, zakon kojim se produžava važenje pasoša, a bez kojeg ne bi bilo ni “belog  Šengena”, reforma pravosuđa kojom su sklonjene Miloševićeve sudije i još nekoliko stvari. Da li su to bila najsrećnija rešenja – nisu. Da li je bolje što su podržana – jeste.

Treće, od stranke koja važi za antiprotivnog bukača, LDP je u medijima sazreo i dosegao nivo racionalnog kritičara kada je u pitanju Jeremićeva kvazidiplomatija nakon nekoliko poraza i fatallity-jem na rezoluciji koju smo podneli Gen. Skupštini OUN, odnosno konstruktivnog posrednika kada je umalo došlo do krvoprolića u Novom Pazaru zbog osvetničkog odnosa Beograda prema Zukorliću. Istovremeno, stavovi prema Kosovu nisu skliznuli u populizam i ostali su konzistentni, a isto važi i za stavove prema univerzalnim pravima pojedinca, za koje je danas zadužen Marko.

Četvrto, odlični su rezultati LDPa na lokalu. Dok je u Novom Bečeju Miša Vrebalov proglašen za drugog najboljeg gradonačelnika u Evropi, u Beogradu je sprečena koalicija Vučića i Koštunice na garežu prestonice, direktori javnih preduzeća se danas biraju konkursom, a završni račun je obavezna tema gradske skupštine na kraju fiskalne godine. Kancelarija za mlade je napravila bum o kome vredi napisati novi blog, zapušteni kulturni centri su sređeni bez ukradenog dinara (UK Vuk, KOC Čukarica, Parobrod, Božidarac..) i sa par zamerki na temu regulacije taksi prevoza i zabrane prodaje alkohola posle 22h (koja će ionako pasti na Ustavnom sudu), LDP je u glavnom gradu u ogromnom plusu, isključivo zahvaljujući radu. I to će se pokazati na izborima.

Preokret je dakle hajlajt početka kampanje, a za mene on znači bekstvo iz starog sistema vrednosti koje treba da iznese društvo onda kad se partije iz tog sektora sklone. Za mene je to rast ekonomije i standarda koje treba da iznesu privatne firme onda kada javna preduzeća uđu u privatizaciju a država se sa svojim regulativama povuče. Za mene je to generacijska solidarnost i totalna reforma penzionog sistema kroz privatizaciju PIO, totalna reforma školstva kroz oslobađanje tržišta školstva. Za mene je to put ka Evropi uz pametno promišljanje ispravnosti konkretnih briselskih regulativa, dakle “Ne zbog toga što idealizujemo Evropu, ne zbog toga što bi svoj život da damo komesarima u ruke, nego zbog toga što je to jedino sredstvo modernizacije u ovoj zemlji.

Meni Preokret zvuči ispravno. I moramo ga nadgledati. Pa neka zvoni i neka nam je sa srećom!

Nešto tako nestvarno sve je preokrenulo

Nešto nepredvidivo, tako potrebno

Nešto sasvim izvesno

Reč o okupacijama i protestima

October 20, 2011

Kao beogradskom studentu i nekome ko se bavi politikom, ovih dana me sa istim motivom tangiraju protesti na Wall streetu i po fakultetima.

Preko mesec dana traju protesti na Menhetnu, koji su otvorili i seriju više ili manje nasilnih protesta po celom svetu. Iako svi ti ljudi, mahom mladi, nemaju jasno formulisan zajednički zahtev, postoji skup stavova koji se izdvaja – veće oporezivanje bogatih, veća regulacija banaka, proširenje nadležnosti federalne vlasti. Slični antislobodarski zahtevi se prepisuju i u ostalim svetskim gradovima, pa zato ne čudi što je na skupu u Beogradu prvi među jednakima Ratibor Trivunac, učesnik terorističkog napada molotovljevim koktelima na grčku ambasadu pre 2 godine.

Ono što zapada za oko je ponašanje u masi. Među gomilom dobrostojećih protestanata, koji sa iPad-a poručuju da su baš oni među 99% večito siromašnih, prvi među nejednakima su mejnstrim levičarski intelektualci – Čomski, Žižek, Majkl Mur, Krugman i drugi. Svi oni žive komforno od kapitalizma tako što prodaju ideje u kojima pljuju način na koji se u kapitalizmu zarađuje. Međutim, masi to nije nelogično, oni papagajski ponavljaju sve što ti njihovi gurui propovedaju, praveći time ideal kolektivizma – ljudski mikrofon. Parole, neosnovane i bez odgovornosti – ipak je guru rekao ono što mi ponavljamo, a on neće odgovarati jer ima našu podršku. A koliko su svesni šta rade, najbolje govori ovaj klip.

Što se svog tog besmisla tiče, ja bih voleo da budem toliko siromašan da mogu sebi da priuštim mesec dana slobodnog u NY.

Istovremeno, na fakultetima Beogradskog univerziteta traju protesti zbog (koliko vidim i uglavnom) dve vrste problema – onih uzrokovanim neispunjenim obavezama države vezanim za školarine i onih uzrokovanim kolektivnom svešću i pozerskom prirodom koleginica i kolega. Dok je deo zahteva opravdan i odnosi se na poštovanje dogovora, ma koliko oni bili loši, drugi deo koji se odnosi na kalkulacije i sitničarenje u vezi bodova odnosno opsega budžetskih kvota adekvatna je slika ambicije prosečnog studenta. I u toj meri su mi komunisti Filozofskog fakulteta simpatičniji – njihova neostvariva, nepravedna i krvava ideja se barem ne zaustavlja na ovoj školskoj godini.

Rešenje za studentska pitanja je privatizacija Beogradskog univerziteta, ukidanje standarda i akreditivnih zahteva i totalno oslobađanje tržišta školovanja od uticaja države. Znanje jeste roba, a ekonomija pokazuje da ne postoji bolji alokator resursa od tržišta. U tržišnim uslovima, isključuju se negativni efekti koje proizvode partijski i akademski nameštenici u raznoraznim komisijama koje odlučuju o standardima ili akreditacijama. U tim uslovima isključuje se problem budžetskog finansiranja jer neće ni postojati – budžet plaćaju građani, a ako proporcionalno tome smanjimo poreze, pare koje dajemo za ovaj katastrofalni univerzitet ostaće u našim džepovima. Ekonomska računica kaže da bi po privatizaciji prosečna cena prosečnog fakulteta BU iznosila 600€ po godini. Gde je konkurencija, a gde je borba za kvalitetnu nastavu (da bi privukao ljude da upisuju tvoj fax, da bi dobili adekvatno znanje, da bi se zaposlili), a gde su bolji uslovi? Na zatvorenom tržištu, državnom fakultetu i grupama za vežbe sa 70 studenata sigurno nije.

Uostalom, koliko je državnih, a koliko privatnih univerziteta među prvih 20 na Šangajskoj listi?

Reč o solidarnosti

October 17, 2011

Internetom kruži jeziv snimak iz mesta Foshan u Kini, gde je pre nekoliko dana kombi pregazio dvogodišnju devojčicu i hladnokrvno otišao. Pored nje je u narednih par minuta prošlo 17 osoba, 18. ju je pomerila i bacila čim je videla da su joj kosti izlomljene, a tek 19. (inače starica koja rovari po kontejnerima) je pozvala pomoć. Devojčica je prevezena u bolnicu ali i pored toga joj najverovatnije nema spasa.

U moru frapiranja ignorantnim ponašanjem prolaznika, gubi se suštinski problem i uzrok ovakvog ponašanja. Kina, veliki prijatelj Srbije i ekonomija koja će sahraniti Ameriku (a o tome više ovde), zakonom je praktično zabranila svaki vid pomoći unesrećenima koji ne podrazumeva “uslugu” državne službe. I ma koliko se čudili hladnokrvnošću prolaznika, oni su se jednostavno plašili novčane kazne koja ide i do 1000€, a u kineskim uslovima su to više nego velike pare. Jedino dakle što su mogli da urade, jeste da pozovu policiju koja je na kraju najverovatnije stigla prekasno. Ovaj primer je identičan kao primeri svakodnevnog zaobilaženja beskućnika u Beogradu, Briselu, Moskvi ili Detroitu. Početkom godine, recimo, država je Trgovištu, siromašnoj opštini pogođenoj poplavama prosledila tange i mrtvačke cipele kao pomoć. Jedina razlika između toga i nepomaganja zgaženoj devojčici je što je drugi primer radikalniji.

I iz svakog od tih primera može se zaključiti samo jedno – država nema šta da radi u polju socijalne pomoći. Milioni odlaze u svakoj državi na finansiranje onoga što se tako besmisleno zove “socijalnom politikom” – na programe centralnih vlasti koje transferišu novce ili robu lokalnim samoupravama koje dalje pojma nemaju šta da sa njima rade, kome je pomoć potrebna kao ni šta je ono što ugroženima fali. Pored toga što je država tu neefikasna, ona je i skupa – plaća birokrate u svakom stepeniku vlasti gde novac prolazi. I pored svega toga, satire privatnu humanitarnu pomoć oporezivanjem dobrovoljnih humanitarnih donacija, pa tako na svakih 100 dinara koje poželite da date za Sigurnu kuću, država vam otme 18, iako to ne želite.

Sve ovo je deo šireg problema koji se zove “država blagostanja”, ali o tome više u nekoj od narednih Reči.