Skip to content

Reč o Frankenštajnu za katedrom

May 4, 2013

Obrazovanje je važna stvar za samoostvarenje, ali obrazovanje nije samo školovanje. Školovanje je važna stvar za samoostvarenje, ali kako ga država servira, s obzirom da je ona, po svojoj prirodi, entitet koji gotovo da ne može finansijski da propadne?

Image

Presek srpskog školskog, nažalost, sistema i njegovih nusprodukta u 2013. izgleda ovako: preko milion nepotpuno pismenih, preko 3.5 miliona kompjuterski nepismenih. Preko 30% stanovništva izašlog iz takvog sistema nema posao. Tri četvrtine ukupnog budžeta za osnovno obrazovanje odlazi na plate zaposlenih. Preko hiljadu evra je direktni trošak za školsku godinu prosečnog đaka u osnovnoj i srednjoj školi – toliko po čoveku košta godišnje „besplatno obrazovanje“ prvog i drugog stepena. Uprkos tome, visok procenat đaka uzima privatne časove jer im ono što dobijaju u školi nije dovoljno. Na sve to, Ministarstvo prosvete nije platilo obaveze prema PISA projektu, pa Srbiji preti isključenje iz tog otrežnjujućeg testiranja, prema čijim poslednjim rezultatima naši đaci kasne dve školske godine za prosekom zemalja OECD.

Serija problema i serija izgubljenih generacija. Uzrok – jedan: vera u to da je “potrebno” školovati ovaj ili onaj broj mladih ljudi za ovu ili onu struku i da to neko “mora” da uradi. Spojte tu veru sa verom u svemoguću državu i Frankenštajn je rođen. Njegovo kršteno ime je Državni Prosvetni Sistem. To je sistem u kojem najbolji i najgori učitelj dobijaju istu platu, u kom se nerad i muljanje nagrađuju, u kom je gotovo nemoguće otpustiti profesora sa fakulteta ali je moguće da rukovodilac postane ministar koji predaje na jednom od privatnih fakulteta. Da bude jasnije, taj “crveni univerzitet”, kako sami sebe ponosno nazivaju, direktan je konkurent državnim univerzitetima za čiji interes je logično da se bori upravo ministar prosvete. Frankenštajn je proizvod kolektivističkog majndseta – mentalitet ga je stvorio i mentalitet ga hrani. Ljudi se boje nesigurnosti, a odgovor na taj strah je upakovan u državni paternalizam i proizveo je statistiku iz prethodnog pasusa.  Tu nema ideologije, nema filozofije. U pitanju je negativna selekcija – mehanizam koji u nedostatku odgovornosti daje podsticaj prosečnim predavačima i prosečnim učenicima i studentima da se ne ističu i što manje rade. Tako uprosečeni dalje zauzimaju rukovodeće pozicije i stvaraju novi prosek, naravno niži od njihovog nivoa. Spirala bez kraja. Poseban problem je politički benefit koji donosi subvencionisanje školstva i to nimalo ne ide na ruku bilo kakvom pokušaju reformi prosvetnog sistema.

Dok Frankenštajn uprosečava decu, a socijalizmu naklonjeni političari prodaju priču o “besplatnom obrazovanju” izlazeći u susret partijskim omladincima u studentskim organizacijama i partnerskim prosvetnim sindikatima, deca u 800 škola u zemlji prinuđena su da nužde u poljski WC. Kao što se kuhinja restorana meri po kvalitetu toaleta, tako je i tih 800 poljskih WC-a ogledalo kvaliteta državnog prosvetnog sistema. Pa PISA mu materina.

 

Tekst pisan za prvi broj časopisa “Dositej” Centra za kulturu i edukaciju “Dositej Obradović”.

Vreme je za slobodu

December 14, 2012
Pomeranje srpske omladine politički „u desno” je učitano. Ono nije stvarno. Ništa se nije promenilo nakon studentskog protesta protiv haške nepravde i treba biti iskren – na tom protestu nije došlo do „nacionalnog osvešćivanja”, kako taj metafizički proces nacionalisti vole da nazovu. Ispred Narodne skupštine, deo studenata je izigran. Kao i mnogo puta poslednjih decenija, zloupotrebljene su njihove lične neostvarenosti i nezadovoljstva datim sistemom. Kao i svaki put do sada, verovatno to neće ni primetiti. Ministar pravde je bio kolegijalan sa svojim studentima i stao rame uz rame sa advokatima Zvezdana Jovanovića i Radovana Karadžića. Organizatori su oberučke dočekali i Naše OBRAZovane autoritarce. Glavninu demonstranata činili su ogorčeni, a naivni. Sa kim su sve delili prostor tog dana, saznali su tek kad su došli kući. U gorem slučaju – nisu.

Nametanje nacionalnog osvešćivanja mladima odozgo, sa pozicije vlasti, medija ili onoga što zovemo elitom, loš je pokušaj novog stavljanja kolektivističkih amova na generaciju koja to ne trpi. Bez obzira koliko nezdravo bilo da politikolozi i pravnici protestuju protiv presuda međunarodnog suda desetercem i molebanom, oni su i dalje manjina. Većinu u ovom društvu, pa i među mladima, čine apatični ljudi ubijenih ambicija. Takvi ljudi svoju sreću neće naći ni u jednom kolektivizmu, kao što je njihovi očevi nisu našli ’91, a ni dedovi ’45. Njima treba ponuditi uzvišen princip Slobode i njegove direktne produkte – individualna prava i tržišnu ekonomiju. Mladi u Srbiji odlaze „u desno” samo u ekonomskom smislu. Mi to možemo da zovemo libertarijanizmom, antikomunizmom ili antinacionalizmom ali suštinski, u pitanju je oslobađanje pojedinca od stega države. To je jedina sveža promena u odnosu mladih prema društvu. Prečesto smo bili kusur ideologijama, vreme je za zaštitu privatne svojine, prava na život i slobodu govora, vreme je da se odupremo sistemu do kraja, vreme je za slobodu. To će biti stav generacije.

 

Tekst pisan za Nedeljnik

Reč Rebalast

September 12, 2012

Takozvani „rebalans budžeta“ je u proceduri. Nisam siguran zašto ga zovu rebalansom pošto balansiran budžet nismo imali verovatno nikad. Zbog toga mislim da je prikladno da uvedemo reč „Rebalast“, jer jedino tako može da se zove usvajanje parčeta papira koje prihode povećava za 80 milijardi, a rashode za 160 milijardi, pa se mere štednje svode na veću potrošnju naših para nego što je prvobitni Zakon o budžetu dozvoljavao.

Ono što u Rebalastu možemo da vidimo je da su povećane plate zaposlenih u javnom sektoru. Ništa neočekivano jer je broj zaposlenih u javnom sektoru skočio na oko 40% ukupnog broja zaposlenih. Ilustracije radi, u Nemačkoj je taj procenat – 10%. Subvencije su povećane svuda  osim za puteve i za kulturu. To možda ne ilustruje uporednu statistiku ali ilustruje mindset donosilaca odluka kojima je od puteva i kulture važnije da drže na aparatima odavno presahlo preduzeće Železnice Srbije umesto da pokrenu privatizaciju tog „strateškog resursa“. Interesantno ime za nešto što ne funkcioniše.

Genijalni sistem penzionog osiguranja i njegov fond PIO u Rebalastu dobija novih 5 milijardi dinara. Bizmarkov stav, kada je organizovao penzioni sistem na način na koji on postoji danas u Srbiji, bio je da on može da živi jedino dok na jednog penzionera postoji pet (!) zaposlenih. Danas imamo 0.8 zaposlenih na jednog penzionera i to je sistem koji je propao sve i da ga dotiramo do poslednjeg dinara iz naših novčanika. Ne treba pominjati da Fond za mlade talente nije profitirao na Rebalastu. Ipak mladi talenti nemaju interesnu grupu koja bi se ozbiljnije progurala u džepove građana.

Istovremeno, od izbora se nova Vlada zadužila na naš račun više od 400 miliona evra, po katastrofalnim kamatama. Ukidanje manjeg broja besmislenih taksi i firmarina malim i srednjim preduzećima je medijsko pijanstvo koje će trajati do mamurluka kojeg će kroz povećanje PDV-a osetiti upravo mala i srednja preduzeća. Ali ne samo oni, nego i potrošači, pošto će roba biti skuplja.  Ali ne samo ni oni, nego i tržište rada, jer veći porez preduzećima donosi manji obim posla, manju proizvodnju, manji višak i manju mogućnost za zapošljavanje novih ljudi.

Nova Vlada ne pokazuje potreban nivo hrabrosti da se ozbiljno suoči sa problemima i za sada bira „lakši“ put. Ono što previđaju jeste čuvena, nenaučena, lekcija ekonomiste Henrija Hazlita: „Umetnost ekonomije nije gledanje u kratkoročne, nego i u dugoročne efekte bilo koje odluke ili politike; ona počiva na praćenju posledica te politike na sve društvene grupe, a ne samo na jednu“.

Blog pisan za Mrežu za Političku Odgovornost.

Reč o Kapitalizmu i Korporativizmu

December 1, 2011

Ljudi koji ne vole kapitalizam, obično mu zameraju to što se neki  bogate  na račun svih i to (pošto smo ipak u većini prerasli teorije o eksploataciji radničke “klase”) zbog specijalnih veza, privilegija, dilova koje moćni imaju sa vlašću i političarima. To nije kapitalizam i ovo pišem zbog pripisavanja odlika korporativizma – kapitalizmu.

Kapitalizam je prevashodno ekonomski sistem slobodne – tržišne razmene dobara i usluga. Država u kapitalizmu služi da zaštiti privatnu svojinu – pravo njenog sticanja i prenosa, obezbedi pravnu sigurnost ugovorima koje akteri na tržištu među sobom sklapaju i za te stvari garantuje vladavinom prava – pravednim, opštim, univerzalnim i poznatim zakonima i nezavisnim sudstvom. O njenoj ulozi u vezi negativnih eksternalija (npr. oporezivanje zagađivanja) i antimonopolskog zakonodavstva može da se veća, ali na ovom najopštijem nivou, zanemarimo.

Korporativizam

Korporativizam

Korporativizam ili crony capitalism može se smatrati pervertiranom opcijom kapitalizma (mada sam zastupnik stava da ono što nije idealtipski kapitalizam, nije kapitalizam uopšte) i podrazumeva sistem u kojem su nosioci političke moći i pojedini nosioci ekonomske moći (obično veliki) do te mere prožeti da se mogu smatrati telom – corps (lat). U tom sistemu koji odgovara jakim igračima na tri strane – ekonomskoj, političkoj i sindikalnoj, uređenje se prilagođava tim igračima i zakoni koji se donose idu isključivo njima na ruku. Ti zakoni su, dakle, partikularni (daju privilegije samo nekim grupama) a ne univerzalni, kao kod vladavine prava i kose se sa zahtevom pravednosti. Najradikalniji oblik korporativizma bio je prisutan u fašističkoj Italiji.

Uprošćeno, kapitalizam je kada sam slobodan da kupim/prodam nešto na tržištu na kome su pravila jednaka za sve i gde me isključivo moja i volja onoga s kim poslujem (dakle, niko drugi – pa ni država) može ograničiti da u tom poslu uradim ono što želim. Korporativizam je kada kao velika firma stavim 50.000€ na račun neke stranke koja zbog toga glasa za zakon koji mi daje olakšice zbog kojih ću zaraditi mnogo više, a vlast sindikatima poreskim parama plati neke privilegije zbog kojih oni o dilu ćute.

Stvar koja me je inspirisala da pišem je slučaj dvojice lekara, trgovaca smrću: u Hitnoj pomoći je dispečer dobijao pozive porodica pacijenata koji su umirali i, u dilu sa dvojicom lekara, namerno slao njih na intervenciju, uprkos tome što je imao i bliže lekare, koji bi brže došli do pacijenta. Ta dva lekara su ili namerno dodatno kasnili ili nisu hteli da reanimiraju pacijenta, pošto su bili u dilu sa privatnim pogrebnicima, koji bi dolazili odmah po smrti i nudili svoje usluge. Dešavalo se da dođu i pre nego što je čovek umro! Njihove usluge su 300€ skuplje od državnog pogrebnog i tu razliku su delili lekari i dispečer. I tako minimum pet godina i 49 ljudi, praktično nekažnjeno.

Ova užasavajuća priča, koja je imala tužno mali odjek u javnosti nije problem privatnih firmi kao takvih, nego upravo problem koruptivne povezanosti institucije nad kojom država ima monopol (Hitna pomoć) i jedne privatne pogrebne firme. Izmeštanjem ove priče u kapitalizam, Hitna pomoć bila bi privatna i bilo bi joj u interesu da zapravo spase ljude, i kao takva dobije sve veće poverenje tržišta umesto da ih pusti da umru kao danas, kad je odgovornost gotovo nikakva, firma ne može da propadne, a ljudi u svakom slučaju moraju da koriste državne usluge prve pomoći u nuždi. U kapitalizmu, vladavina prava ne dopušta da to toliko traje – ti lekari monstrumi bili bi u zatvoru odavno, a pogrebna preduzeća bi se takmičila kvalitetom, a ne snalažljivošću u kanalima korupcije, koje državni okvir uvek, uvek otvara, pa i po cenu tuđih života.

Reč o jednakosti i Slobodi

November 8, 2011

Osnovna razlika između liberala i socijalista svih vrsta (od nacional-socijalista do socijaldemokrata) je u tome što liberali u prvi plan stavljaju individualna prava i slobode (princip “sloboda pokreta tvoje ruke je moj nos”), a socijalisti jednakost. U skladu sa tim, jednakost koju socijalisti zahtevaju zove se jednakost ishoda – svi treba da imamo jednako na kraju (“svako prema mogućnostima, svakome po potrebama”). Liberali, s druge strane, poštujući princip slobode i razlika među pojedincima, zahtevaju jednakost prava (koja su neotuđiva i po čijoj meri se kroje zakoni) i jednakost pred zakonom, bez obzira na ishod interakcije među ljudima (“Od svakoga kako izabere, svakome kako mu je izabrano”).

Tako nešto se najbolje predstavlja kroz fudbalsku utakmicu – za liberala je pravedno da OFKa izgubi od Zemuna 2:0 ako je Zemun bio bolji rival, ako su i jednima i drugima bila jasna pravila i na njih su pristali i ako je sudija garantovao njihovo poštovanje. Bez obzira na to što je OFKa bila desetkovana povredama. Za socijalistu, pravedno je da se Zemunu isključe bez razloga 2 igrača, dvojici da se slomi noga ili čak da se timu iz Gornje Varoši oduzme 1 gol i preraspodeli OFKi, ako je to potrebno, da bi se neutralizovala nejednakost nastala zbog gubitka od talentovanijeg, uigranijeg i spremnijeg protivnika.

Priču Harrison Bergeron, antiutopijsko kratko delo autora Kurta Voneguta  napisano pre tačno 50 godina, preveo sam u izdvojenom dodatku ovom blogu (klik na sliku). Priča opisuje društvo u kojem je jednakost pobedila slobodu i to tako što je državna Služba za Hendikepiranje zakonom propisala da svako ko ima bilo kakav talenat mora da bude uprosečen jer je nepravedno da postoje razlike među  ljudima. Lepi nose ružne maske, pametni alarme za mozak u ušima, a snažni – tegove na telu. Priča prati porodicu Bergeron – Herisona koji je natprosečan u svakom smislu i uhapšen jer je odbacio Hendikepe koje mu je vlast stavila, njegovog oca koji je delom i mentalno i fizički Hendikepiran ali nije spreman da odbaci nametnute Hendikepe zarad malo slobode i majku koja je u svakom smislu prosečna, nesposobna da kritički analizira i shvati na pravi način bilo šta, uprkos svojoj dobroti. Pre dve godine, napravljen je i 26-ominutni film po ovoj priči, “2081”.

“Oni koji su spremni da se odreknu svoje slobode u zamenu za zrno sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost”, rekao je Bendžamin Frenklin. Poenta ove priče je da nasilno, prinudno izjednačavanje od pojedinaca pravi čeda proseka, a od društva represivnu vladavinu mediokriteta, nakaznu tvorevinu u kojoj nema razlika.

Herison ne pristaje na to i umire slobodan.