Reč o okupacijama i protestima

Kao beogradskom studentu i nekome ko se bavi politikom, ovih dana me sa istim motivom tangiraju protesti na Wall streetu i po fakultetima.

Preko mesec dana traju protesti na Menhetnu, koji su otvorili i seriju više ili manje nasilnih protesta po celom svetu. Iako svi ti ljudi, mahom mladi, nemaju jasno formulisan zajednički zahtev, postoji skup stavova koji se izdvaja – veće oporezivanje bogatih, veća regulacija banaka, proširenje nadležnosti federalne vlasti. Slični antislobodarski zahtevi se prepisuju i u ostalim svetskim gradovima, pa zato ne čudi što je na skupu u Beogradu prvi među jednakima Ratibor Trivunac, učesnik terorističkog napada molotovljevim koktelima na grčku ambasadu pre 2 godine.

Ono što zapada za oko je ponašanje u masi. Među gomilom dobrostojećih protestanata, koji sa iPad-a poručuju da su baš oni među 99% večito siromašnih, prvi među nejednakima su mejnstrim levičarski intelektualci – Čomski, Žižek, Majkl Mur, Krugman i drugi. Svi oni žive komforno od kapitalizma tako što prodaju ideje u kojima pljuju način na koji se u kapitalizmu zarađuje. Međutim, masi to nije nelogično, oni papagajski ponavljaju sve što ti njihovi gurui propovedaju, praveći time ideal kolektivizma – ljudski mikrofon. Parole, neosnovane i bez odgovornosti – ipak je guru rekao ono što mi ponavljamo, a on neće odgovarati jer ima našu podršku. A koliko su svesni šta rade, najbolje govori ovaj klip.

Što se svog tog besmisla tiče, ja bih voleo da budem toliko siromašan da mogu sebi da priuštim mesec dana slobodnog u NY.

Istovremeno, na fakultetima Beogradskog univerziteta traju protesti zbog (koliko vidim i uglavnom) dve vrste problema – onih uzrokovanim neispunjenim obavezama države vezanim za školarine i onih uzrokovanim kolektivnom svešću i pozerskom prirodom koleginica i kolega. Dok je deo zahteva opravdan i odnosi se na poštovanje dogovora, ma koliko oni bili loši, drugi deo koji se odnosi na kalkulacije i sitničarenje u vezi bodova odnosno opsega budžetskih kvota adekvatna je slika ambicije prosečnog studenta. I u toj meri su mi komunisti Filozofskog fakulteta simpatičniji – njihova neostvariva, nepravedna i krvava ideja se barem ne zaustavlja na ovoj školskoj godini.

Rešenje za studentska pitanja je privatizacija Beogradskog univerziteta, ukidanje standarda i akreditivnih zahteva i totalno oslobađanje tržišta školovanja od uticaja države. Znanje jeste roba, a ekonomija pokazuje da ne postoji bolji alokator resursa od tržišta. U tržišnim uslovima, isključuju se negativni efekti koje proizvode partijski i akademski nameštenici u raznoraznim komisijama koje odlučuju o standardima ili akreditacijama. U tim uslovima isključuje se problem budžetskog finansiranja jer neće ni postojati – budžet plaćaju građani, a ako proporcionalno tome smanjimo poreze, pare koje dajemo za ovaj katastrofalni univerzitet ostaće u našim džepovima. Ekonomska računica kaže da bi po privatizaciji prosečna cena prosečnog fakulteta BU iznosila 600€ po godini. Gde je konkurencija, a gde je borba za kvalitetnu nastavu (da bi privukao ljude da upisuju tvoj fax, da bi dobili adekvatno znanje, da bi se zaposlili), a gde su bolji uslovi? Na zatvorenom tržištu, državnom fakultetu i grupama za vežbe sa 70 studenata sigurno nije.

Uostalom, koliko je državnih, a koliko privatnih univerziteta među prvih 20 na Šangajskoj listi?