Skip to content

Reč o Frankenštajnu za katedrom

May 4, 2013

Obrazovanje je važna stvar za samoostvarenje, ali obrazovanje nije samo školovanje. Školovanje je važna stvar za samoostvarenje, ali kako ga država servira, s obzirom da je ona, po svojoj prirodi, entitet koji gotovo da ne može finansijski da propadne?

Image

Presek srpskog školskog, nažalost, sistema i njegovih nusprodukta u 2013. izgleda ovako: preko milion nepotpuno pismenih, preko 3.5 miliona kompjuterski nepismenih. Preko 30% stanovništva izašlog iz takvog sistema nema posao. Tri četvrtine ukupnog budžeta za osnovno obrazovanje odlazi na plate zaposlenih. Preko hiljadu evra je direktni trošak za školsku godinu prosečnog đaka u osnovnoj i srednjoj školi – toliko po čoveku košta godišnje „besplatno obrazovanje“ prvog i drugog stepena. Uprkos tome, visok procenat đaka uzima privatne časove jer im ono što dobijaju u školi nije dovoljno. Na sve to, Ministarstvo prosvete nije platilo obaveze prema PISA projektu, pa Srbiji preti isključenje iz tog otrežnjujućeg testiranja, prema čijim poslednjim rezultatima naši đaci kasne dve školske godine za prosekom zemalja OECD.

Serija problema i serija izgubljenih generacija. Uzrok – jedan: vera u to da je “potrebno” školovati ovaj ili onaj broj mladih ljudi za ovu ili onu struku i da to neko “mora” da uradi. Spojte tu veru sa verom u svemoguću državu i Frankenštajn je rođen. Njegovo kršteno ime je Državni Prosvetni Sistem. To je sistem u kojem najbolji i najgori učitelj dobijaju istu platu, u kom se nerad i muljanje nagrađuju, u kom je gotovo nemoguće otpustiti profesora sa fakulteta ali je moguće da rukovodilac postane ministar koji predaje na jednom od privatnih fakulteta. Da bude jasnije, taj “crveni univerzitet”, kako sami sebe ponosno nazivaju, direktan je konkurent državnim univerzitetima za čiji interes je logično da se bori upravo ministar prosvete. Frankenštajn je proizvod kolektivističkog majndseta – mentalitet ga je stvorio i mentalitet ga hrani. Ljudi se boje nesigurnosti, a odgovor na taj strah je upakovan u državni paternalizam i proizveo je statistiku iz prethodnog pasusa.  Tu nema ideologije, nema filozofije. U pitanju je negativna selekcija – mehanizam koji u nedostatku odgovornosti daje podsticaj prosečnim predavačima i prosečnim učenicima i studentima da se ne ističu i što manje rade. Tako uprosečeni dalje zauzimaju rukovodeće pozicije i stvaraju novi prosek, naravno niži od njihovog nivoa. Spirala bez kraja. Poseban problem je politički benefit koji donosi subvencionisanje školstva i to nimalo ne ide na ruku bilo kakvom pokušaju reformi prosvetnog sistema.

Dok Frankenštajn uprosečava decu, a socijalizmu naklonjeni političari prodaju priču o “besplatnom obrazovanju” izlazeći u susret partijskim omladincima u studentskim organizacijama i partnerskim prosvetnim sindikatima, deca u 800 škola u zemlji prinuđena su da nužde u poljski WC. Kao što se kuhinja restorana meri po kvalitetu toaleta, tako je i tih 800 poljskih WC-a ogledalo kvaliteta državnog prosvetnog sistema. Pa PISA mu materina.

 

Tekst pisan za prvi broj časopisa “Dositej” Centra za kulturu i edukaciju “Dositej Obradović”.

Advertisements
No comments yet

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: